“Imala sam osećaj da mi se ceo svet ruši! Gušila sam se u problemima, a nikoga nije bilo tu da mi pomogne. Bila sam nesrećna i nezadovoljna, nervoza je uvek bila prisutna. Život mi se promenio onog dana kada sam odlučila da posetim Manastir Svetog Vasilija Ostroškog”, pričala je M.B. (27) iz Beograda o svom iskustvu na ovom svetom mestu, a čiju ispovest prenosimo.
“Svega mi je bilo preko glave! Na poslu je situacija bila grozna, a ni kod kuće nije bilo ništa bolje. Zbog svakodnevne nervoze ugrozila sam i svoje zdravlje. Želela sam da se ostvarim kao majka i da dobijem dete sa dečkom sa kojim živim već tri godine. Međutim, kada sam mu to rekla – sve se odjednom promenilo.
Otvoreno mi je rekao da ne želi decu i da smatra da je to samo gubljenje vremena. Stalno smo se svađali zbog toga. Svaki dan bi me sačekao kod kuće nervozan i namršten. Roditelji su me stalno zapitkivali da li ima nešto novo, u nadi da ću im reći da će uskoro postati baba i deda. Sećam se, tog 20. avgusta imala sam užasan dan na poslu. Šef je pred svima vikao na mene, napravila sam grešku koju nisam smela sebi da dozvolim. Počela sam da plačem u kolima dok sam se vraćala s posla. Nisam mogla da zaustavim suze. Inače sam takva da sve skupljam u sebi, valjda je ovo bila kap koja je prelila čašu. Ništa nije bilo onako kako sam zamislila.
Nisam želela da se vratim kući, htela sam da pobegnem od svega. Sela sam u kola i uputila se ka Manastiru Svetog Vasilija Ostroškog. Telefon je neprestalno zvonio. Negde pred zoru stigla sam u Nikšić. S obzirom na to da prvi put dolazim na ovo sveto mesto, nisam znala šta me tamo čeka.
Ostavila sam kola ispred manastira i trčećim korakom krenula prema ulazu ove svetinje. Ljudi koju su bili ispred gledali su me sa čuđenjem. Monahinja koja je u tom trenutku izlazila iz malog prolaza zaustavila se pored mene i uhvatila me za ruku. Pogledala sam je uplašeno i začuđeno.
– Plači, nemoj da se stidiš. Ako osećaš da treba da plačeš to i radi. Ući ćeš sada unutra i svi problemi će nestati, ja ti to garantujem. Sami smo sebi najveći neprijatelji. Zamoli sveštenika da ti pročita molitvu i sve će biti u redu. Svu sreću ovog sveta ti želim i neka je Bog uvek s tobom – prošaputala je monahinja tihim i umirujućim glasom.
Gledala sam za njom kao malo dete. Ispred male prostorije u kojoj se nalaze mošti svetoga Vasilija Ostroškog stajao je monah koji je puštao ljude unutra.
Kada sam ušla u prostoriju neka jeza je prošla kroz moje telo, osetila sam nemoć. Sveštenik je rukom pokazao ljudima da ne ulaze, pa sam ostala sama sa njim unutra. Nisam ništa mogla da izustim. Pala sam na kolena i uhvatila se za stomak. Imala sam bolove koji su bili nepodnošljivi. Sveštenik je počeo da čita molitvu, a ja sam vrištala na sav glas. Ne sećam se ni jedne jedine reči koju je izgovorio.
Sada će ti biti bolje – rekao je tiho. Poljubila sam krst koji je prineo, ali i dalje nisam mogla da ustanem. Monah koji je stajao napolju ušao je unutra i podigao me. Oslonila sam se na njega i zajedno smo krenuli ka izlazu.
Odneo me je do jedne prostorije i pomogao mi da sednem. Bila sam uplašena! Nisam znala šta me je snašlo. Plačem, a u sledećem trenutku se nekontrolisano smejem.
Bleda si, uzmi malo vode. Nemoj da brineš, biće sve u redu. Ono najgore je prošlo, ostani ovde večeras, prijaće ti. Mnogo ljudi spava ispred manastira, mi ćemo biti tu ako ti bilo šta zatreba. Nemoj da se plašiš – rekao mi je monah ljubazno.
Bila sam u manastiru dve nedelje. Svake noći sam spavala pod otvorenim nebom. Kada sam krenula nazad za Beograd, osećala sam veliko olakšanje. Nije više bilo onog tereta koji sam svakodnevno nosila sa sobom. Prvi put sam u životu znala da će sve biti u redu, štaviše, bila sam sigurna u to.
Raskinula sam dugogodišnju vezu i promenila posao. Sve je krenulo nabolje, čak se i moje zdravstveno stanje stabilizivalo, sanjala sam svake noći Manastir Ostrog, pa bih se ujutru probudila sa osmehom na licu. Sada imam muža i sina Vasilija, koji uskoro puni godinu dana. Uskoro ćemo ga krstiti u manastiru koji je meni zauvek promenio život.”