Mjesec dana je prošlo od masakra u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, u Beogradu, a nacija kao da još nije izašla iz šoka izazvanog najpotresnijom tragedijom u historiji Srbije.
Uvenulo je cvijeće ispred škole, ali ne i sjećanje na učenike i čuvara koji su trećeg maja izgubili živote. Trinaestogodišnjak, koji je uhapšen zbog masovnog ubistva, a koji nije krivično odgovoran pošto nema navršenih 14 godina, smješten je radi opservacije u odgovarajuću psihijatrijsku ustanovu za djecu i omladinu.
Mjesec dana kasnije, utvrđeno je da se ovaj učenik dugo pripremao za napad, da je imao spisak meta, da je vježbao pucanje sa ocem u streljani i sam napravio molotovljeve koktele, da je znao da ne može krivično da odgovara jer nema 14 godina, da nije bio žrtva vršnjačkog nasilja, ali do sada nismo dobili odgvor na pitanje: “Zašto je to uradio”?
Nataša Andonovski, specijalni pedagog i Darko Eger, direktor OŠ “Kneginja Milica” pokušali su da daju odogovor na ovo pitanje.
– Važno je da znamo odgovor na to pitanje, ali je važno i da sve znamo i da to bude istina. Toliko se spekulisalo sa informacijama da smo svi zbunjeni. Prvo se pojavila informacija da je dečak sam rekao da je psihopata. Toliko se pisalo o toj jednoj rečenici, da li mu je to odbrana, dali je to uopšte rekao, da li mu služi u odbrani. Treba da znamo ceo proces, ako je postojala istraga, uviđaj, obdukcija. Da mi imamo sve to dostupno, zašto je i kakav problem imalo to dete. Kako da prepoznamo taj problem kod druge dece ako ovo ne znamo – kaže Andonovski.
Na pitanje medija koliko je zastupljena agresija među decom, Andonovski je dala dramatičan odgovor.
– Deset godina unazad možete da izguglate od peticije za specijalne pedagoge, sve je to zbog agresije. Deca nemaju graničnik dokle mogu da idu. Već je prisutno, ali nije vidljiva, to je agresija dece prema roditeljima. Deca ih fizički zlostavljaju. Ako im ne ispune jednu želju, ona lome stvari, udaraju ih. Sve se okreće, od nemojte tući decu, sad deca ozbiljno počinju da tuku roditelje. A u školama i van njih, mora se stati na put vršnjačkom nasilju – dodaje Andonovski.
Sa njenim rečima složio se i Darko Eger, koji i sam kaže da se u praksi susretao sa sličnim pojavama.
– Granice ne postoje, vršnjačko nasilje je svuda oko nas, negde je vidljivije. Vidi se, evo čujem sad, i u agresiji prema roditeljima. Glavna odlua je brutalnost, ali ne završava se uvek fizičkim nasiljem. Tu je i ignorisanje, a svakako niti počinje niti se završava u školi. Porodica je ta prva kuća, taj primaran odnos koji treba da bude glavni u obrazovanju. Škola ima svoje uloge i treba da primeti određene stvari, a ono što prvo primećujemo je odnos deteta i roditelja. Dođu mi i kažu šta su sve čuli o školi, a ja im uzvratim pitanjem da li znaju šta sam ja čuo o njihovoj porodici – kaže Eger.
Konačno, Eger ne misli da su alati koji su na raspolaganju prosvetnim radnicima nužno loši.
– Rešava problem, sad se u svetlu svioh ovih događaja pokazuje da neke stvari ne pomažu, to ne znači da je tako. Ima mnogo slučajeva gde smo pokrenuli jako dobre inicijative. Često ponavljam, prosvetni zakoni su dobri, međutim, njihova efikasnost je za diskusiju.