Ja sam od sedme godine pjevao na ulici. Otac mi je nastradao. Mi smo spali niz pećinu autom. Otac nam je poginuo, a brat i ja smo ostali živi. Imam tu ožiljak”, počeo je svoju potresnu ispovijest Mustafa dok je pokazivao obraz na kojem je biljeg od tragičnog dana
Ulični pjevač Mustafa Hrustić (24) iz Zenice, o kome je Telegraf.rs prvi pisao, a koji je živio ispod mosta, ponovo ima krov nad glavom.
Zahvaljujući dobrim ljudima, najprije Mariji Šerifović, koja je podijelila apel da je povežu sa ovim skromnim momkom, on se vratio u stari stan.
Ekipa Telegrafa uputila se ka ovom bosanskom gradu kako bi se upoznali sa Mustafom.
Iako je imao težak život, on ih je u Zenici dočekao s osmehom i ljubazno primio u svoj skromni, privremeni dom. Trošna sobica na periferiji grada njegovo je “parče sreće”, a kako priznaje, zahvalan je svim ljudima koji su mu pomogli.
Nažalost, njegova životna priča veoma je teška. Kao sedmogodišnji dječak ostao je bez roditelja, a ljudi koji su vodili brigu o njemu su ga od malih nogu primoravali da zarađuje. Tako je Mustafa izgubio pravo na srećno i bezbrižno djetinjstvo, ali i pravo na školovanje, zbog čega sada plaća cijenu.
– Ja sam od sedme godine pjevao na ulici. Otac mi je nastradao. Mi smo spali niz pećinu automobilom. Otac nam je poginuo, a brat i ja smo ostali živi. Imam ožiljak na licu – počeo je svoju potresnu ispovijest Mustafa dok je pokazivao obraz na kojem je biljeg od tragičnog dana.
– Tada su nas preuzeli drugi ljudi, pa smo morali raditi za druge. Ako ne doneseš dovoljno para, onda nam prijete batinama. Pa smo mi bježali od kuće. Nisam gledao da li je snijeg, kiša, spavao sam ispod balkona.
Kao vrlo mlad Mustafa se zaljubio i sklopio brak sa svojom partnerkom, ali je doživio razočaranje.
– Došao sam do 17. godine…. Oženio sam se i mislio sam da ću biti veseo…. Žena me je varala… Volio sam je, ali sam otišao i prebolio je. Bili smo u braku tri godine. Ona i ja smo završili, nemamo kontakt. Snašao sam se. Pjevao sam po ulici, Srećko me je snimao. On je dobar i njemu se zahvaljujem. I jedna gospođa me je sklonila s ulice. Puno joj hvala. Kad je bila najveća zima, primila me je u svoj dom. Jeste da je i ona bolesna, ali kuhala mi je i brinula o meni – priča mladić sa zahvalnošću u glasu.
Iako nije pohađao nastavu, zahvaljujući internetu je naučio da čita i piše.
– Nisam išao u školu, ali sam preko interneta naučio da pišem i čitam. Pokušao bih i da se školujem, na sve pristajem, samo da imam svoj dom. Da ne razmišljam o kiriji. Ja bih radio i neki posao, da mi neko objasni kako se nešto radi, jer nisam išao u školu – iskreno kaže Hrustić, koji veliku zahvalnost duguje i komšijama.
– Pomažu mi. Nekad me odvezu u grad, kad treba, ako nemam šta da jedem, skuhaju mi. Operu mi odjeću…
Zbog uličnog pevanja kaže da se suočio i sa brojnim predrasudama, a neprijatnost je imao i sa organima reda.
– Odem u čaršiju da pevam, stavim kutiju. Nekad zaradim 30, nekad 50, a nekad i 80 maraka. Ali moraš na stranu odvajati da skupiš za kiriju. Pa me tjera policija, pišu mi kazne. Jednom su mi oduzeli zvučnik. Ja sam to zaradio, ljudi su mi pomogli da to sebi kupim. Imam i račun gdje sam kupio, koliko sam platio. Ja to nisam ukrao. Ne znam kako imaju pravo da uzmu tvoju stvar. Rekao sam policijacu: “uzimaš mi moj hljeb”. On me je digao za prsa i opsovao: “Još jednom te vidim da pjevaš, baciću i tebe i zvučnik” – prepričava nam Mustafa i dodaje da ne bi uzeo ono što nije njegovo.
– Ja nikad ne bih ukrao. Da sam gladan, radije bih pitao u pekari: “Molim te, daj mi burek ili sendvič”, dao bih ono što imam.
U javnosti se spekulisalo da su ga gazde iz stana u kome boravi istjerale jer nije imao za kiriju, ali on kaže da je sam napustio isti kada je shvatio da nema više novca.
– Meni su gazde rekle da ne moram da idem, da će me sačekati. Ali ja ne volim da sam ikome dužan. Spavao sam u šatoru ispod mosta. Jedna gospođa mi je dala jastuk, ćebe, imao sam dušek. Obučem jaknu i pokrijem se… Ali sam izdržao – rekao je hrabri mladić kroz suze, a potom ekipu sproveo kroz stan.
S ponosom je pokazivao skromno opremljene prostorije, omaleno kupatilo, zastavu BiH, ručni sat koji je dobio na poklon, policu sa ukrasima i njemu važnim stvarima, kao i stari televizor. Otvorio nam je i vrata svog ormara i pokazao garderobu, izvinjavajući se, jer nije stigao da pospremi.
Mnoge je potreslo kada je Mustafa rekao da nema nikoga, ni oca ni majku. Ipak, otkrio je da ima brata i tetku.
– Čuo sam da je on tu po Zenici, vjerovatno pjeva. U kontaktu smo. Vratiće se u ovaj stan. Tetka je bolesna, kad nemamo za lijekove… Treba da se operiše. Ne želim da joj smetam – kaže on.
Ipak, sa srećom u glasu govori o predstojećim planovima. Kako kaže, ljetnji period je dobar za zaradu od pjevanja.
– Čekam vašare, sad ih je dosta. Kad je ljeto, ne sekiram se, pomoć mi ne treba. A kad je zima nemam ni za drva, za hranu, kiriju, teško mi je.
Oni koji ga poznaju su ga savjetovali da se prijavi na takmičenje “Zvezde Granda”, a on je tada priznao da za to nema ni novca, a ni odijelo. Telegraf ekipa mu je za poklon donijela nešto garderobe, ali i namirnice, čemu se neizmjerno obradovao.
– Ja bih dao sve od sebe u “Zvezdama Granda”, makar samo pjevao. Ne moram ni da prođem, samo da ispunim želju svima koji me podržavaju. Marijin me je menadžer kontaktirao, čekam njen poziv. On mi je rekao da Marija hoće da mi pomogne da imam svoj dom, tu mi je srce otvorila – završava on.
(Telegraf.rs, foto: Telegraf.rs)